Gru­pa Le­gen­de je po­no­vo uljep­ša­la noć u Pod­go­ri­ci. Zvu­ci nji­ho­vih ever­gri­na te­kli su niz Mo­ra­ču i pro­no­si­li se du­bo­ko u noć. Na te­ra­si re­sto­ra­na Mo­ra­ča svje­ži­nu ri­je­ke gri­ja­le su emo­ci­je i uz­da­si u sva­kom hi­tu gru­pe ko­ja me­đu svo­jom pu­bli­kom ima i sta­rih i mla­dih obo­ža­va­la­ca i pra­ti­la­ca.
„Le­gen­de“ su na­stu­pi­le u Pod­go­ri­ci u ba­šti re­sto­ra­na Mo­ra­ča u okvi­ru svo­je ljet­nje tur­ne­je od Ve­li­kog Gra­di­šta, Uži­ca, pre­ko Be­o­gra­da do Zre­nja­ni­na i osta­lih gra­do­va Sr­bi­je. Sva­ki, pa i po­sled­nji na­stup u Cr­noj Go­ri, po ri­je­či­ma vo­ka­la gru­pe Iva­na Mi­lin­ko­vi­ća, za sve čla­no­ve gru­pe je po­se­ban do­ži­vljaj. Mo­že se re­ći da je on obo­stran jer „Le­gen­de“ i nji­ho­ve ever­grin nu­me­re bu­de bu­ru emo­ci­ja.
- Tri-če­ti­ri go­di­ne smo ima­li na­stu­pe na Ska­li­na­ma na sa­moj ri­je­ci Mo­ra­či u Pod­go­ri­ci, gdje je ta­ko­đe pre­li­je­po, kao i ov­dje, u am­bi­jen­tu re­sto­ra­na Mo­ra­ča. Baš su mi ne­ke ko­le­ge pri­ča­le ka­ko je ov­dje div­no i sa­da smo se i sa­mi uvje­ri­li - ka­že Ivan.
Gru­pa ko­ja op­sta­je du­gi niz go­di­na i de­ce­ni­ja ka­ri­je­ru gra­di je­di­no na hi­to­vi­ma. Mu­zi­ka je nji­ho­va naj­bo­lja pr­po­ru­ka.
- Mo­gu re­ći da nam u Cr­noj Go­ri za­i­sta bu­de pre­li­je­po, ne sa­mo zbog pri­je­ma lju­di već i zbog iz­u­zet­nog go­sto­prim­stva ra­znih do­ma­ći­na. Niz na­stu­pa će nam osta­ti u pre­li­je­pom sje­ća­nju... Go­di­na­ma go­stu­je­mo ši­rom Cr­ne Go­re, u Nik­ši­ću, Plje­vlji­ma, Be­ra­na­ma, Her­ceg No­vom, na­rav­no Pod­go­ri­ci, i uvi­jek je za­do­volj­stvo obo­stra­no - ka­že vo­kal gru­pe „Le­gen­de“ za „Dan“-u.
Svi čla­no­vi se s po­seb­nim emo­ci­ja­ma sje­ća­ju dva na­stu­pa za­re­dom u KIC-u „Bu­do To­mo­vić” po­vo­dom 8. mar­ta, ali i onog u ho­te­lu Ver­de, gdje je bi­lo 2.500 lju­di.
- To je pre­li­je­pa i ve­li­ka dvo­ra­na sa ja­kim ozvu­če­njem ko­je nam go­di­na­ma ra­di Obren To­šić iz PG Sa­un­da, naš dru­gar, ko­ji nam or­ga­ni­zu­je na­stu­pe i kon­cer­te. Ra­di­će­mo sa njim ne sa­mo za­to što on ra­di sa naj­re­fe­rent­ni­jim pje­vač­kim ime­nima i što je naj­ja­či u tom po­slu, već što je iz­u­zet­no ko­rek­tan i di­van čo­vjek. – ka­že Ivan.
Pred tur­ne­ju Ivan je pu­nio mo­to­re i od­ma­rao se. Dok dru­gi lje­to pro­vo­de na pla­ža­ma i uz mo­re, Mi­lin­ko­vić od­ma­ra sa po­ro­di­com na, za nje­ga, po­seb­nom mje­stu.
- Na oži­vje­lim pa­di­na­ma pla­ni­ne Ko­smaj, gdje svu lje­po­tu gle­dam sa te­ra­se svo­je vi­ken­di­ce dok pi­jem pr­vu ju­tar­nju ka­fu. S po­ro­di­com baš uži­vam u toj pla­nin­skoj idi­li i svom pro­stra­nom dvo­ri­štu sa še­zde­se­tak voć­ki i ru­ži vje­tro­va ko­ja do­no­si svje­ži­nu i mi­ri­se Ko­sma­ja - ot­kri­va Ivan.
Ni­su sa­mo pla­nin­ska ju­tra oča­ra­va­ju­ća, već su i ve­če­ri po­seb­ne, kao i slav­ni ko­ji su iza­bra­li da ih do­ži­vlja­va­ju baš tu, kao i sam vo­kal Le­gen­di.
- U bjek­stvu od be­o­grad­ske vru­ći­ne, tamo se i od­ma­ram i po­ma­lo ra­dim u ba­šti ili maj­sto­ri­šem u ra­di­o­ni­ci, a sva­šta umi­jem da na­pra­vim od dr­ve­ta. Sa­da sam na te­ra­si iz­maj­sto­ri­sao i ne­što od nje­mač­kih ci­gli ko­je su mi sko­ro sti­gle. Uve­če uži­vam pod mje­se­či­nom, a pri­tom je u ovo vri­je­me na Ko­sma­ju baš fi­na eki­pa za dru­že­nje ko­je oku­pi So­pot­fest, po­tom Da­ni Mi­lo­ra­da Vi­da­ko­vi­ća ka­da su tu broj­ne emi­nent­ne lič­no­sti - vla­di­ka Jo­van Šu­ma­dij­ski, Ma­ti­ja Beć­ko­vić, Ne­le Ka­raj­lić, Me­ri­ma Nje­go­mir... Div­no je pri­ča­ti sa pa­met­nim, mu­drim lju­di­ma, a li­je­po je i sa­mo ću­ta­ti i slu­ša­ti ih - ka­že Ivan. Isto mi­sle mno­gi dok slu­ša­ju nje­ga i pje­sme Le­gen­di. A i on sam ima fa­vo­ri­te me­đu nji­ma.
- Po­seb­no one et­no u ko­ji­ma još vi­še do iz­ra­ža­ja do­đe glas - „Za­spo Jan­ko pod ja­bla­nom“, „Ko­sov­ski bo­žu­ri“, „Za­spa­la mo­ma“. Po­tom vo­lim „Za­bo­ra­vi“, „Mo­ja si“, „Ja sam te jed­nom imao“, „Ne ve­ru­ješ mo­jim re­či­ma“, a po­seb­no „Re­ci da li je to lju­bav“. Tu su i „Tam­bu­ra­ši“, pje­sma s der­tom za­ži­vje­la u ka­fa­na­ma, a ima i ne­ku ot­me­nost - ka­že ču­ve­ni vo­kal.
M.Nj.


Na bi­ni če­sto gu­tam kne­dle

Ivan Mi­lin­ko­vić ot­kri­va da je u ka­ri­je­ri bi­lo i dir­lji­vih mo­me­na­ta, ko­je tje­ra­ju su­ze na oči i iza­zi­va­ju bol u gru­di­ma.
- Ima ih vi­še, ali se sje­ćam ka­da mi je u Ba­nja­lu­ci pri­šla jed­na že­na i pi­ta­la da li bih se fo­to­gra­fi­sao sa nje­nom ma­mom i njom. Ka­za­la je: „Iva­ne, ve­li­ku će­te ra­dost da uči­ni­te da do­đe­te da se sli­ka­te, jer me­ni je ja­ko te­ško, a ma­ma ni­je ni svje­sna da joj je osta­lo još par mje­se­ci ži­vo­ta”. Ka­da sam pri­šao toj ne­sreć­noj že­ni, pri­mi­je­tio sam nje­ne iz­u­zet­no tu­žne i od­sut­ne oči. Re­kao sam joj: „Go­spo­đo, ovu pje­smu sa­da po­kla­njam sa­mo Va­ma“... U ta­kvim mo­men­ti­ma na sce­nu iz­la­zim sa kne­dlom u gr­lu, ali ži­vot te­če i ka­ko re­če stih: „Sa­ču­vaj me bo­že uspo­me­na, na tam­bu­ra zvuk se uvek bu­de“ - ka­zu­je Ivan.